ИНФ Уговора више нема. Би а саопштење за јавност објављено рано јутросгодине, руске власти су формализирале своје повлачење из уговора који је Сједињеним Државама и Совјетском Савезу, а потом и Русији, забранио развој и распоређивање стратешког наоружања домета од 500 до 5000 км. За Вашингтон је билатерална природа овог споразума све више ометала Кину и Северну Кореју, које имају ову врсту оружја, или земље попут Ирана, које имају векторе и прете да набаве нуклеарне бојеве главе. За Москву је излазак из споразума прилика да искористи велики број нуклеарних бојевих глава на располагању њеној војсци и вештине балистичких ракета средњег домета, било хиперсоничних или не, како би ојачала своју позицију на међународној сцени.
Другим речима, ИНФ уговор није интересовао ниједног од његова два протагониста. Али њена главна жртва, тачније Европа, није била део тога, и једва имао реч. Међутим, тек што је уговор био угрожен Америка цомме Русија најавио развој балистичких и крстарећих ракета ових карактеристика, ракета које ће, пре свега, бити размештене у Европи или на њеним границама. Стога смо сведоци, неколико месеци, повраткаситуација упоредива са оном коју је искусила Европа 80-их, континент који је поприште стратешког сукоба између Сједињених Држава и Русије. Претње које данас оптерећују споразум СТАРТ о ограничењу стратешког наоружања само појачавају ову ситуацију.
Ако су европски лидери, од Ангеле Меркел до Ника Салвинија, редовно у контакту са Владимиром Путином како би покушали да ублаже ефекте ових тензија, њихова тежина је, нажалост, веома ограничена у поређењу са тежином опозиције између Сједињених Држава, Кине и Русије. И сусрет 19. августа, у Брегансону, између руског и француског председника, вероватно ће бити ограничен истим контекстом.
Међутим, Европљани имају аргументе да изнесу Русију и њеног председника на мање ратоборне позиције у Европи. Тако је период 2005-2012 за Русију био веома значајан економски опоравак, захваљујући бројним инвестицијама које долазе из Европе, која и данас остаје водећи приватни инвеститор у земљи, далеко испред Кине, иако је представљена као главни стратешки инвеститор земље. и економски партнер. Док се Москва бори да извуче земљу из ефеката кризе из 2015. године, након међународних санкција повезаних са украјинском кризом, али и (и изнад свега) веома значајног пада прихода од нафте за земљу, што је довело до периода економске рецесије и нагле девалвације вредности рубље, Европа би лако могла да пронађе повољан терен за преговоре не само да побољша билатералне односе две зоне, већ и да ублажи ефекте азијске промене коју је покренуо Кремљ, дугорочно, то би могло представљати велику претњу европским земљама.
Али овај приступ може угледати светлост дана само ако Европа успе да значајно смањи своју стратешку зависност од америчке заштите, што је права опсесија руских власти, а посебно Владимира Путина. Заиста, Кремљ се не плаши толико војно јаке Европе колико Европе отуђене од Вашингтона. У ствари, и супротно интуицији, значајно европско војно појачање праћено стварном стратешком аутономијом би вероватно отворило веома важне могућности за преговоре са Москвом, док би подручје напетости померило у Азију, а не у Европу.
Штавише, ако би ово стратешко јачање било праћено мерама за поновно покретање руске економије, Брисел би могао веома ефикасно да преговара о окончању украјинске кризе и, постепено, тензијама на балтичким и финским границама, или на боковима. Штавише, поступком на овај начин европске земље би само поштовале очекивања НАТО-а и, парадоксално, станара Беле куће.
Такав приступ је, штавише, само стриктна примена математичка теорија преговарања из теорије игара, суочавајући се са зачараним кругом. Она се залаже за двоструку позитиву као средство за разбијање овог круга, у овом случају за европску стратешку независност повезану са обећањем јачања економске сарадње. Тиме би Европа могла да неутралише главну претњу на својим границама, без кризе и без слабљења своје међународне позиције, напротив. А притом би Москви могао постати чак и занимљивији стратешки партнер од Кине, која, да се подсетимо, добро зна да ће Пекингу пре или касније затребати Источни Сибир да апсорбује свој демографски и економски раст.