Када говоримо о могућем раскиду Турске са НАТО-ом и САД, уобичајено је замишљати зближавање Анкаре и Москве, с обзиром на то да ће цасус белли бити набавка система С-400 за отоманске снаге.
Ово, међутим, занемарује напоре пакистанских власти да доведу турске власти да учествују у све чвршћем војном и економском савезу који повезује земљу са Кином. Штавише, у случају интензивног противљења Сједињених Држава и Турске, само би Кина била у стању да економски подржи земљу како би избегла да буде сломљена америчким санкцијама. Пекинг је већ деловао на овај начин, било према Северној Кореји, Русији или Мјанмару. Посебно зато што би Турска, са својом високо стратешком позицијом, представљала идеалан стожер за контролу западног краја новог Пута свиле.
Управо у том контексту присуство турских и кинеских снага током Војна парада 23. марта у Исламабаду, дани пакистанског националног празника, добијају посебно значење. Поготово што би пакистанске власти поздравиле преузимање улоге координатора између источних и западних тежњи ове алијансе у изградњи, надилазећи конструкцију кинеско-пакистанског ловца ЈФ-17, или турских хеликоптера Аттак и корвета Ада.