2008. године, корпус руске војске од 90.000 људи разместио је грузијску одбрану за само 5 дана, након што је ватрени грузијски председник Сакашвили наредио својим снагама да заузму осетски град Цхинвали, што је изазвало погибију 16 војника из „снага за интерпозицију ЗНД“ присутан на сајту. Али ова нарација је само део приче, јер у недељама које су претходиле овом веома непромишљеном нападу једног грузијског председника који је био превише сигуран у подршку својих западних савезника, осетских снага, опремљених и обучених од стране Москве, и углавном састављених руских војника, узнемиравао грузијске положаје вишеструким артиљеријским ударима, што је довело до погибије неколико грузијских војника. Даље, грузијски јуриш је извршен на основу посматрања колоне од 150 руских оклопника која пролази кроз тунел Роки. Ако је Москва званично демантовала ову информацију, поверења руских артиљеријских официра присутних на лицу места изгледа потврђују да су руска оклопна возила заиста ушла на грузијско тло, са циљем који је прогласио Генералштаб 58. руске армије, да натера Грузије да одговорити и обезбедити цасус белли који је Москва чекала да покрене свој пажљиво припремљен војни систем.
Овај рат је омогућио Димитрију Медведеву, тадашњем председнику Руске Федерације, да заузме Јужну Осетију и Абхазију, истовремено представљајући одбрамбени наратив иначе широко прихваћен на Западу, који је у то време веома брзо поверовао у обећања о зближавању Русије и Европе која су дали руски председник. Међутим, објективна анализа показује да је овај рат, као и интервенција на Криму 6 година касније, резултат плана који су брижљиво припремиле руске армије, а бриљантно спровели генерали и дипломате Москве. Данас многи елементи сугеришу да су Кремљ и руски генералштаб одлучили да примене сличну стратегију у Донбасу и источној Украјини, са званичним и расплетним наративом о догађајима који су се одиграли тачно по узору на оне који су се одиграли 2008.
док војно појачање на Криму и у источном Донбасу наставља да расте, са доласком уоченим последњих дана тешких система попут Искандер балистичке ракете и противваздушних система С400 дугог домета, као и бројних колона оклопних возила и возила за подршку из свих војних региона земље, званични дискурс Кремља је знатно заоштрен према Кијеву, а западна подршка Украјини. Заменик министра међународних послова, Сергеј Рјабков, тако је директно довео у питање ову западну подршку, тврдећи да би управо он сносио одговорност ако би се ситуација погоршала, називајући Запад „противником“, што је први пут у званичном дискурсу Москве од распада Совјетског Савеза. У интервјуу, портпарол Кремља, Дмитриј Песков доводи у питање претњу коју Украјина представља за становништво које говори руски, и упозорава да је Москва спремна да интервенише како би их заштитила. Руски медији су такође заузели, барем за оне које контролише држава или главни олигарси земље блиски Кремљу, изузетно агресиван став, како према Украјини, тако и према Западу.
Истовремено, према пресретнутим комуникацијама између руског генералштаба и сепаратистичких милиција Донбаса од 7. априла, Москва би настојала да изазове украјински одговор повећањем артиљеријских и беспилотних удара на украјинске трупе дуж линије разграничења успостављене ОЕБС-ом и споразумима из Минска. Према снимку који је објавила украјинска обавештајна служба, а који тек треба да буде потврђен с обзиром на пристрасност извора, циљ ових удара би био да се започне одређена „Фаза 2“, чија је природа добро схваћена, с обзиром на снагама стационираним дуж украјинских граница. Од тада су појачани артиљеријски удари, обрачуни аутоматским оружјем, удари дронова дуж линије разграничења, а последњих дана је погинуло 8 украјинских војника. Коначно, руска морнарица се преселила, прошле недеље, флотила десантних бродова од Каспијског до Црног мора, што представља нову претњу украјинским снагама, чија су поморска средства више него ограничена.
Очигледно, Москва са прецизношћу понавља стратегију која је коришћена током рата 2008. године, али је међународни контекст значајно еволуирао за 13 година, што представља много већи ризик од ширења сукоба него током Другог светског рата. Тако су саопштиле САД размештање разарача америчке морнарице у Црном мору, са циљем посматрања руских војних припрема, које би могле озбиљно да угрозе слободу маневара поморских и ваздухопловних снага са седиштем на Криму уколико би дошло до покретања операције. Краљевско ваздухопловство је са своје стране најавило слање ескадриле Typhoon у Румунији, из истих разлога. Поред тога, у Црном мору и у близини Украјине последњих дана примећени су бројни војни летови обавештајних и осматрачких авиона НАТО-а, док Г7+ Европска унија је званично затражила објашњења о руским намерама у вези са овим распоређивањем снага.
У ствари, Москва се данас не може ослонити на исти елемент изненађења као током грузијског рата, када су очи света биле упрте у отварање Летњих олимпијских игара у Пекингу, или током интервенције на Криму, која је узела све западне обавештајне податке. услуге изненађење. Запад је од сада спреман, ако не да се директно умеша у могући руско-украјински сукоб, барем да подржи Кијев колико год је то могуће, укључујући испоруком софистицираних система наоружања изван већ испоручених противоклопних ракета „Џавелин“ или противваздушних ракета „Стингер“, и тако што ће остати спремни да спроведу нове санкције, потенцијално веома озбиљне, ако Москва крене у офанзиву. Истовремено, ни НАТО, ни ЕУ, ни Г7 Кијеву не дају наде у директну војну интервенцију, како не би Председник Зеленски је исто погрешно протумачио подршку Запада као и његов грузијски колега Пре 13 година.
У ствари, за руске власти ситуација постаје веома компликована. Они не могу да се надају да ће добити неки облик некажњивости или ограничене реакције Запада у случају интервенције, чак и ако се то представи да брани украјинску заједницу руског говорног подручја. Као такав, овај аргумент је веома погрешан, јер многе украјинске области на југу и истоку претежно говоре руски, док су веома везане за Украјину и територијални интегритет земље. Сам председник Зеленски пре свега говори руски, а његов украјински понекад оставља нешто да се пожели, што је више пута примећено током председничке кампање. Штавише, интервенција против Украјине је до сада имала само једну маргинална народна подршка у руском јавном мњењу, ако је веровати независним анкетама објављеним на ову тему.
Али враћање уназад би се показало једнако проблематичним за Кремљ, након што је концентрисао своје снаге до те мере и своју поруку укуцао на јавну сцену. Повратак на статус кво би у ствари потенцијално био перципиран од стране јавног мњења, барем од стране његовог дела који чини језгро бирачког тела Јединствене Русије, као знак слабости у односу на Запад, у супротности са држање снаге руског лидера Владимира Путина од 2012. и његовог повратка на место председника. У наставку, украјински председник изгледа решен да не попусти пред руским провокацијама, како не би дала Москви очекивани Цасус Белли. Због тога би оправдање интервенције, вис-а-вис руског јавног мњења, било много теже, и са великом пажњом би се испитивало од стране опозиције и њених медија у земљи.
Без обзира на то, ситуација је и данас у овом региону експлозивна. Чини се да су западњаци сада постали потпуно свесни сценарија који се одвија на руско-украјинској граници и да су у складу са тим почели да реагују. Али хипотеза о сувише блиској близини усијаних руских јединица које морају да изврше своју мисију и НАТО јединица свакако није ситуација без последица и без већег ризика. Наде у мир данас почивају на сукобу који је Запад покренуо са Москвом и на одлучности украјинског председника и његовог особља да не попусте пред провокацијама. Али то је, по свему судећи, највећа безбедносна криза у Европи од краја Хладног рата.