На трагу холандске и немачке владе, Француска је ове суботе, 12. октобра, објавила своју одлуку да суспендује „ било који пројекат извоза у Турску ратног материјала који ће вероватно бити коришћен[ефн_ноте]Заједничко саопштење министра за Европу и спољне послове и министра оружаних снага, 12. октобар 2019. године[/ефн_ноте] » у Сирији. У ствари, овај европски талас вероватно не би требало да утиче на несметано одвијање турске операције.
Започета 6 дана раније, наставља се офанзива турске војске на североисток Сирије. Пошто је већ изазвала расељавање 100.000 људи који беже од борби, Турска Реџепа Тајипа Ердогана предводи војну операцију чији је примарни циљ да неутралише курдске борце ПКК (Курдистанске радничке партије) – које Анкара сматра терористима – и оне из ИПГ (Јединице за заштиту народа) – оружани огранак сиријске ПИД (Партије демократске уније).
Међутим, сиријски Курди су одиграли кључну улогу у борби против Исламске државе и њених припадника које су курдске власти сада у великом броју притвориле, укључујући 2.000 страних џихадиста, од којих неки из Европе. Непрекидно упозоравајући на поновно оживљавање Исламске државе (ИС) ако се турска офанзива материјализује, Курди немају довољан број да се боре против турских оружаних снага и да држе 10.000 исламистичких бораца у заточеништву и њихове најмилије. С тим у вези, Сиријска опсерваторија за људска права (ОСДХ) потврдила је информацију према којој каже се да је око стотину жена и деце ИС – страног држављанства – побегло из логора Аин Иса[ефн_ноте]ОСДХ, „Протурске фракције убијају више грађана северно од Ал-Раккаха и више породица чланова ИСИС-а бежи из кампа Ајн Иса“, 13. октобар 2019.[/ефн_ноте], у северној Сирији, који се налази у близини борби између Курда и турске снаге.
За европске државе које су подржале курдске милиције у њиховој борби против ИСИС – попут Француске и Уједињеног Краљевства које су распоредиле специјалне снаге на сиријском позоришту – ситуација је критична и америчко повлачење поставља питање одржавања њихових снага. Ограничено веће за одбрану такође је одржано у Јелисеју ове недеље увече[ефн_ноте]Лаурент ЛАГНЕАУ, „Вашингтон повлачи своје специјалне снаге из Сирије; Господин Макрон окупља ограничени савет одбране“, у Опек360.цом, 13. октобра 2019. [/ефн_ноте] и Париз би требало да у наредним сатима предузму мере “ како би се осигурала безбедност француског војног и цивилног особља присутног у тој области »[ефн_ноте] »Турска офанзива у Сирији. Француска најављује непосредне мере за заштиту свог особља у Сирији“, у Западна Француска, 13. октобар 2019.[/ефн_ноте]. С обзиром на ситуацију, неколико европских земаља донело је одлуку да обустави извоз оружја у Турску, попут Норвешке, Холандије, Немачке и Француске. Међутим, овај први круг мера је више симболичан него права узвратна мера турској економији.
Заиста, прикладно је подвући следећу реалност: Европа извози мало војне опреме у Турску. Овај други, будући да је велики произвођач оружја, Европљани извозе де факто опрема која задовољава врло специфичне турске потребе. Већина француске опреме коју користи Турска чине хеликоптери Цоугар (Ербас), ракете МИЛАН и Ерик, као и осматрачки авиони Мелтем (Тхалес) који се не користе за офанзиву на северу Сирије. Анкара се чак не појављује ни међу 20 најбољих клијената Париза, што представља износ од 461,7 милиона евра између 2009. и 2018. Далеко од 11,3 милијарде евра које је Ријад потрошио у истом периоду. Довољно је рећи, јадан, једва купац.
Код нашег комшије Немаца су пропорције сасвим другачије. Турска је један од највећих купаца немачког оружја. Конкретно, има више од 350 тенкова Leopard 2А4 производи баварска група Краусс-Маффеи Вегманн (КМВ) и извози се од 2005. у Турску[ефн_ноте]Цециле БОУТЕЛЕТ, „Срамотан успех оружја направљеног у Немачкој“, у Монд, 27. фебруар 2018.[/ефн_ноте]. Берлин је већ користио ове тенкове да изврши притисак на Анкару две године раније, затим блокирање програма модернизације наведених турских тенкова[ефн_ноте] »Немачка поново испоручује војну опрему Турској“, у Немрод-ецдс.цом, 2017[/ефн_ноте]. Међутим, упркос томе што је велики снабдевач Анкаре, количине остају разумне, односно 250 милиона евра за 2018. и 180 милиона евра у прва четири месеца 2019.
Поред тога, турска индустрија наоружања се сматра новом одбрамбеном индустријском и технолошком базом (БИТД), попут оне у Индији, Бразилу, па чак и Јужној Кореји. Почиње самостално да производи опрему и чак успева да је извезе. Ова динамика се може објаснити жељом Турске да се одвоји од облика зависности од америчке опреме која и даље остаје значајна у оружаним снагама земље. Тако економске санкције Вашингтона[ефн_ноте]АФП, „Турска се суочава са 'пакленим санкцијама' Вашингтона”, у Тачка, 10. октобар 2019.[/ефн_ноте] би био много способнији да изврши притисак на турске власти чак и ако се ова опција тренутно чини неуверљивом.
Али, иако често позива стране партнере за најважнију опрему (борбене авионе, подморнице, хеликоптере), актуелна политика Анкаре редовно даје приоритет главном извођачу турске националности за програме наоружања. На пример, произвођач авиона Туркисх Аероспаце Индустри – уз подршку БАЕ Системс – је на челу програма за будући национални борбени авион од 5e генерација, тхе ТФ-Кс[ефн_ноте]Фабрис WOLF, „Турске амбиције откривене са моделом ТФ-Кс“, ин мета-одбрана, 16. јун 2019.[/ефн_ноте] (за Експериментални турски борац). Овај борбени ловац има декларисану амбицију да замени турску флоту Ф-16 – произведену у Сједињеним Државама – са 250 авиона. Штавише, од средине 1980-их, земља води амбициозну индустријску политику одбране и модернизације својих оружаних снага, прави модел развоја заснован на жељи за стратешком аутономијом. Заиста, кроз политикуофсет – огромна полуга за стицање вештина и оснивање предузећа – али и политика финансирања истраживања и развоја заједно са подстицајем за развој свог БИТД, Анкара је настојала да створи националну индустријску базу која, иако још увек има одређене дефиците капацитета, данас даје плодове дајући јој чвршћу стратешку и политичку базу на војном нивоу.[ефн_ноте]Софиа ЛЕФЕЕЗ, „ТУРСКА ОДБРАМБЕНА ИНДУСТРИЈА: развојни модел заснован на жељи за стратешком аутономијом“, Институт за међународне и стратешке односе, април 2017.[/ефн_ноте]. Стога није изненађујуће што су оружане снаге земље опремљене до 60% од стране националног БИТД-а[ефн_ноте] „Турска производи 60% опреме своје војске“, у Анадолу Агенци, 15. септембар 2015. [/ефн_ноте].
Дакле, у светлу ових дешавања и с обзиром на обим извоза оружја из Европе у Турску, економске санкције које су донели Париз, Берлин, Хаг и Осло неће имати конкретан утицај и ни на који начин неће успорити турску офанзиву. Ако боље погледамо, најрелевантнији одговор вероватно лежи у обустави турског извоза у Европу. Како домаће тржиште Турске тешко може да апсорбује више материјала из националне производње, Турски произвођачи настоје да повећају своје тржишно учешће у страним земљама, посебно на Западу[ефн_ноте] »Турска: рекордан извоз одбрамбене и аеронаутичке индустрије«, у Оснивање Турске радио-телевизије, 7. октобар 2019.[/ефн_ноте]. Циљање турског БИТД-а и његовог напретка у техничком и комерцијалном домену би стога представљало јачи одговор против Анкаре. За сада, европски одговор остаје минималистички, али пре свега различит, углавном усмерен ка јавном мњењу које је много више забринуто оним што се дешава у Сирији него у Јемену.
Акел Тринкуиер – специјалиста за питања европске одбране.