Немачка, Француска, Италија...: Да ли Европљани треба да напусте професионалну војску?

Суочени са порастом међународних тензија, изазовом који представљају одређене велике војне силе и потешкоћама са регрутацијом, да ли је формат већинске професионалне војске у Европи најпогоднији?

Након Другог светског рата, са појавом конфронтације Исток-Запад и оквирних ентитета НАТО и Варшавског пакта, европске земље оба табора ослањале су се на војске састављене углавном од војних обвезника који су служили војни рок, а под надзором професионалаца војници.

Поједине земље, попут Француске или Велике Британије, експониране изван европског театра, имале су искључиво професионалне јединице, прилагођеније спољним операцијама, као и ратовима за деколонизацију. Због своје острвске природе и своје војне историје, Лондон је 1960. године напустио обавезну регрутацију да би применио само професионалне војске које подржавају добровољне резерве.

За остале европске земље, међутим, било је неопходно сачекати крај хладног рата и совјетске претње. Тако, Француска је обуставила регрутацију 2001, затим 2004. године следи Италија, а 2011. Немачка. Пре повратка војних криза на европско тло, само неколико земаља је имало регрутну војску, укључујући Финску, Данску, Аустрију, Грчку, Естонију и Швајцарску.

Од тада, друге земље су поново покренуле регрутацију, укључујући Литванију и Летонију, као и Шведску и Норвешку, са посебношћу за ове две скандинавске земље регрутацију која се односи и на мушкарце и на жене. Остали су и данас заштићени професионалним војскама, врло често смањене величине.

Пре само неколико месеци деловало је извесно да је модел професионалне војске коју подржавају добровољци резервисти најефикаснији и најпогоднији за оперативне потребе тог тренутка. Заиста, због све веће технолошке сложености борбених система, постало је тешко ефикасно обучити регруте током трајања војне службе да би на крају постали ефикасни војници.

Поред тога, с обзиром да се велика већина сценарија ангажовања налази ван граница европских земаља, најчешће је била неопходна употреба професионалних или добровољних снага. Међутим, пример украјинске војске састављене од војних обвезника, суочених са руским снагама састављеним, према Москви, искључиво од професионалаца, бар на почетку агресије, има тенденцију да оповргне многе извесности у овој области.

Данас је могуће поделити војне моделе у 3 главне категорије. Први, а данас најраспрострањенији у Европи, ослања се на снаге које обучавају искључиво професионалци и подржавају добровољци резервисти. То је случај Француске, Велике Британије, Немачке али и Сједињених Држава.

Друга је, напротив, углавном састављена од војних обвезника који служе војни рок, под надзором професионалних војника, али и одабраних регрута, и формирају велику резерву која се може мобилисати и након регрутног рока. Ово је случај Швајцарске, Финске али и Украјине.

Трећа је, коначно, заснована на мешовитом моделу, са јединицама које сачињавају војни обвезници на једној страни, а искључиво професионалне јединице на другој страни. То је случај за Русију, али и за Кину.

У овом чланку ћемо проучити снаге и ограничења сваког од ових модела, како бисмо утврдили који би био најприлагођенији геополитичкој реалности за Европљане данашњице.

Професионална војска: надмоћна и флексибилна, али скупа сила

Након нестанка совјетске претње почетком 90-их, али и поука депортованих сукоба, прво у Кувајту, затим у бившој Југославији, већина европских армија напустила је регрутацију или мешовиту војску.

Заиста, између тада уклоњеног ризика да се мора супротставити око 140 совјетских дивизија у источној Европи и потешкоћа са којима се сусреће један број европских армија у размештању искључиво професионалних снага у оквиру коалиционих акција, модел професионалне војске постао је очигледан већини. штабови на старом континенту. Мора се рећи да овоме не недостају замке за завођење војног особља и доносиоца политичких одлука.

Прво, омогућава формирање високо техничких оружаних снага, добро обучених и опремљених, способних за имплементацију модерне и софистициране опреме, што савршено одговара еволуцији система наоружања у последњих 40 година.

Штавише, пример америчке и британске војске, обе професионалне, а посебно њихова велика ефикасност током Заливског рата 1991. године, али и на Фокландима неколико година раније, као да је показао да су професионалне јединице биле знатно ефикасније од јединица. формирани од регрута који су им се супротставили, чак и ако су били бројчано декласирани.

Коначно, потешкоће на које су наишле поједине европске армије, укључујући и Француску са Националном морнарицом, при уласку у коалиционе снаге ангажоване са мешовитим посадама, коначно су нас увериле у застарелост овог модела, савршено прилагођеног сценаријима спољног ангажовања које је Генералштаб имао. реаговати.

Међутим, модел професионалне војске, чак и подржан значајном резервом, није без наметања значајних ограничења, пре свега много веће цене за једнаку масу у поређењу са регрутном војском.

Тако су, заједно са професионализацијом радне снаге, европске војске доживјеле истовремено нагло смањење људства, како у људству, тако и у опреми, а да то није праћено јасним смањењем трошкова одбране, због скупљих биланса, и опреме која је због своје технолошке сложености још скупља.

С друге стране, модел је сложен за имплементацију, посебно за одржавање пирамиде чинова и година у складу са потребама оружаних снага. Регрутација и одржавање такође су постали веома важан проблем за професионалне војске, које су истовремено изгубиле плодно тле регрутације за стварање звања, док су се директно супротстављале цивилном тржишту рада.

Спој ових фактора доводи до највеће слабости професионалне војске, њеног недостатка масе. Дакле, земља од 69 милиона становника са БДП-ом од 2500 милијарди евра попут Француске, има само војску од 200.000 професионалних војника, док је рат у Украјини показао не само да сукоб веома високог интензитета може трајати више од неколико недеља, али и да је исцрпљивање људи и опреме поново представљало стратешко ограничење у извођењу операција.

Да би то поправиле, одређене земље, попут Сједињених Држава, ослањају се на моћну резерву са не само обученим војницима, већ и опремом високих перформанси, па чак и формираним јединицама које се могу распоредити ако је потребно, како би се створила додатна маса, али знатно јефтинија. него професионалне војске које чине прву линију.

Регрутна војска: крајња одбрамбена моћ са смањеним оперативним уговором

Остаје да се прочита 75% овог чланка,
Претплатите се да бисте му приступили!

Лес Класичне претплате обезбеди приступ
чланци у њиховој пуној верзији, И без реклама,
од 6,90 €.

Пријава за билтен