Готово деценију, Министарство одбране, сада Министарство оружаних снага, и Генерални директорат за наоружање, који надгледа све индустријске програме за Оружане снаге, готово систематски дају предност европској визији програма одбране. Тако је, током свог последњег саслушања, генерални делегат за наоружање, Јоел Барре је одбацио могућност давања предности Фалцон-у компаније Дассаулт Авиатион за замену Атлантикуе 2 од Патроуилле Маритиме, ако би програм МАВС морао да се спроводи без Немачке (која је управо наручити 5 америчких П-8А Посејдон да замени своје најстарије П-3Ц), тврдећи да постоје друга решења „у Европи“ за овај тип авиона.
Одговор Жоела Бареа карактеристичан је за стање духа које данас влада у владајућим елитама које пилотирају одбрамбеним програмима. Упркос бројних застоја забележених у области европске одбрамбене сарадње, ове власти настављају да систематски дају приоритет визији европске сарадње програма, чак и ако то значи подривање националног одбрамбеног индустријског ткива, подривање њене улоге пилота за француско истраживање и деградирање економских, друштвених и буџета одбрамбених индустријских инвестиција, веома онај који може да чини плућа омогућавајући повећање инвестиција у одбрану без потребе да се финансира из дуга или додатних пореза.
Веома упитна оправдања
Да би се оправдао европски тропизам који прати Париз за скоро све своје одбрамбене програме покренуте од почетка 2010. године, наводе се бројни аргументи, било да се ради о економској, технолошкој или критичној индустријској маси. Међутим, сви ови аргументи, без изузетка, не подржавају методичку и објективну анализу. Стога је аргумент који је изнесен у вези са поделом трошкова, у многим приликама, осуђиван посебно од стране Ревизорског суда, кроз апостериорну анализу програма. На пример, програм ФРЕММ, представљен као покретач француско-италијанске сарадње, на крају је омогућио да се удружи само 15% француских и италијанских бродова, због различитих очекивања две земље. Према ЦДЦ-у, програм би коштао потпуно исти износ да је у потпуности пилотиран из Француске (за француске бродове). Исто тако, можемо видети да је програм Еурофигхтер Typhoon окупљајући Велику Британију, Немачку, Италију и Шпанију, коштаће више него дупло у смислу истраживања и развоја у поређењу са програмом Rafale коју води сама Француска и да сам авион, иако у најбољем случају равноправан са француским ловцем, кошта 20% више за куповину од овог другог. А шта је са трошковима и кашњењима уоченим око програма као што су Еуромале, НХ90 и А400М? У стварности, најчешће, ограничења везана за сарадњу стварају додатне трошкове неутралишући расподелу инвестиција између учесника.
Још један аргумент који се често износи је технолошки. Од свега, ово је највише упитно, јер француска одбрамбена индустрија (још увек) има капацитет да дизајнира и произведе велику већину сопствених компоненти и опреме. Растућа зависност од европских компоненти није резултат одсуства технолошког знања, већ политичких избора, чији је циљ да се дају гаранције европским партнерима Француске. Тако је Париз фаворизовао куповину Волцано танкера које је дизајнирао Финцантиери, иако су француска бродоградилишта природно имала знање за такав пројекат. Ова наредба је била снажан политички акт у оквиру поморског зближавања Француске и Италије, приближавања које је на крају окончано, али које је омогућило Француској да потроши милијарду евра, што је еквивалент 1 годишњих послова, у италијанској индустрији, без икаквог политичког или индустријског повратка (напротив, Финцантиери је више пута поткопавао француске преговоре са неким од својих клијената).
Последњи аргумент који се износи је онај о индустријској критичној маси, према којој би производња великих размера омогућила смањење јединичних трошкова и поједностављење одржавања и развоја опреме. Истина је да је овај аргумент имао вредност индустријске догме у последње 3 деценије. Али Недавни рад Вилла Ропера у оквиру америчког НГАД програма показало да то није случај и да су ограничења повезана са великим серијама, посебно у смислу поновљене еволуције, неутралисала очекиване користи од овог приступа. И овде је типичан пример програм Rafale, који се на крају развија боље од Typhoon, по нижој цени, иако је до недавно његова инсталирана база била скоро 3 пута нижа од оне у европским авионима, што је нарушило ову парадигму. Свакако је пожељно да се улагања у истраживање и развој могу распоредити на већи број произведених комада опреме, али и овде ограничења која намеће сарадња стварају додатне трошкове тако да неутралишу користи које се очекују од великих серија.
Партнери који не деле исту визију
Остало је 75% овог чланка за читање, претплатите се да бисте му приступили!
Лес Класичне претплате обезбеди приступ
чланци у њиховој пуној верзији, И без реклама,
од €1,99. Претплате Premium такође омогућавају приступ архива (чланци стари више од две године)
Божићна промоција : 15% попуста о Премиум и Цлассиц претплате годишњи са кодом МетаКсмас2024, само од 11 до 12.
Коментари су затворени.