Готово деценију, Министарство одбране, које је постало Министарство оружаних снага, и Генерални директорат за наоружање, који надгледа све индустријске програме за Војску, готово систематски дају предност европској визији одбрамбених програма. Тако је, током свог последњег саслушања, генерални делегат за наоружање, Јоел Барре, одбацио је могућност давања предности Фалцон Кс-у компаније Дассаулт Авиатион за замену Атлантик 2 поморске патроле, ако би се програм МАВС урадио без Немачке (што долази из наручити 5 америчких П-8А Посејдон да замени своје најстарије П-3Ц), уз образложење да постоје друга решења „у Европи“ за овај тип авиона.
Одговор Жоела Бареа карактеристичан је за стање ума које данас влада међу владајућим елитама које воде програме одбране. Упркос многе застоје забележене у области европске одбрамбене сарадње, ове власти настављају да систематски дају приоритет визији европских програма сарадње, чак и ако то значи наношење штете националној одбрамбеној индустријској структури, започињање њене улоге пилота за француска истраживања и деградирање економских, друштвених и буџета за индустријска улагања у одбрану, веома онај који може да представља плућа за повећање инвестиција у одбрану без потребе да се финансира кроз дуг или додатне порезе.
Веома упитна оправдања
Да би се оправдао европски тропизам који прати Париз за скоро све своје програме одбране покренуте од почетка 2010. године, изнети су многи аргументи, било да су економски, технолошки или критичне индустријске масе. Међутим, сви ови аргументи, без изузетка, не подржавају методичку и објективну анализу. Стога је аргумент који је изнесен у вези са поделом трошкова, у бројним приликама, осуђиван посебно од стране Ревизорског суда, кроз апостериорну анализу програма. На пример, програм ФРЕММ, представљен као покретачка снага за француско-италијанску сарадњу, на крају је дозволио да се удружи само 15% француских и италијанских бродова, због различитих очекивања две земље. Према ЦДЦ-у, програм би коштао потпуно исти износ да је у потпуности пилотиран из Француске (за француске бродове). Исто тако, можемо видети да ће програм Еурофигхтер Типхоон, који окупља Велику Британију, Немачку, Италију и Шпанију, коштати више него дупло у смислу истраживања и развоја у поређењу са програмом Рафале који води само Француска, а да је сам авион још увек у најбољи у рангу са француским борцем, кошта 20% више за куповину од овог другог. А шта је са трошковима и кашњењима уоченим око програма као што су Еуромале, НХ90 и А400М? У стварности, чешће него не, ограничења везана за сарадњу стварају додатне трошкове неутралишући расподелу инвестиција између учесника.
Још један аргумент који се често износи је технолошки. Од свега, ово је највише упитно, јер француска одбрамбена индустрија (још увек) има капацитет да дизајнира и произведе велику већину сопствених компоненти и опреме. Растућа зависност од европских компоненти није резултат одсуства технолошког знања, већ политичких избора, чији је циљ да дају гаранције европским партнерима Француске. Тако је Париз фаворизовао набавку танкера Волцано које је дизајнирао Финцантиери, иако су француска бродоградилишта природно имала знање за такво достигнуће. Ова наредба је била снажан политички чин у оквиру поморског зближавања Француске и Италије, приближавања које је коначно дошло до краја, али је омогућило Француској да потроши милијарду евра, или еквивалент 1 годишњих послова, у италијанској индустрији. , без икаквог политичког или индустријског повратка (напротив, Финцантиери је више пута поткопавао француске преговоре са неким од својих клијената).
Последњи изнет аргумент је онај о индустријској критичној маси, према којем би масовна производња омогућила смањење јединичних трошкова и поједностављење одржавања и развоја опреме. Истина је да је овај аргумент имао вредност индустријске догме у последње 3 деценије. Кукуруз недавни рад Вила Ропера у оквиру америчког НГАД програма су показали да то није случај и да су ограничења повезана са великим серијама, посебно у смислу поновљеног развоја, неутралисала очекиване користи од овог приступа. Овде је опет типичан пример Рафал програм, који се на крају развија боље од Тајфуна, по нижој цени, иако је до недавно његова инсталирана флота била скоро 3 пута мања од флоте европских авиона. , подрива ову парадигму. Свакако је пожељно да се инвестиције у истраживање и развој могу дистрибуирати на већи број произведене опреме, али и овде ограничења која намеће сарадња стварају додатне трошкове тако да неутралишу очекиване користи од великих серија.
Партнери који не деле исту визију
Остатак овог чланка намењен је само претплатницима -
Чланци у пуном приступу доступни су у одељку "Фрее Итемс". Фласх чланци су доступни у пуној верзији 48 сати. Претплатници имају приступ комплетним чланцима Анализе, Вести и Синтезе. Чланци у Архиви (старији од 2 године) резервисани су за Премиум претплатнике.
Куповина претплата је доступна само са веб странице - одељак Претплате и алати
