Сазрело је време за испитивање у Пентагону последњих месеци, јер постаје све очигледније да су Сједињене Државе, у најбољем случају, сустигле, у најгорем престигле, кинеска индустријска и научна моћ у војној области последњих година . За заменика начелника штаба Пентагона, генерала Џона Хајтена, ова ситуација се може сажети једноставним поређењем: „Кина је спровела, у последњих 5 година, стотине тестова и испитивања хиперсоничних система. Сједињене Државе су направиле 9.” Према његовим речима, америчка индустријска и научна метода је у основи овог запажања, иако су у области хиперсоничног оружја, да споменемо само неке, Сједињене Државе имале почетком претходне деценије, немерљив технолошки и научни напредак у односу на Кину и Русију.
Али тамо где су Кина, Русија или чак Северна Кореја развиле вољу за успехом и експериментисањем, према речима америчког генералног официра, америчке армије су потонуле у удобан положај остављајући више простора за конструктивни неуспех. Тако је прошло две године између првог тестирања хиперсоничног система, који је био неуспешан, и другог, који је такође био неуспешан, што је довело до обуставе програма. Током Хладног рата, наводи генерал Хајтен, Сједињене Државе су претрпеле 13 узастопних неуспеха у 18 месеци пре него што су успеле да лансирају први шпијунски сателит у орбиту око Земље. Чини се да је то одсуство одлучности у пореклу ове ситуације, бар са његове тачке гледишта.
Овоме се додаје и одређени облик западне миопије у вези са претњама које се тренутно развијају. Ипак, према генералу Хајтену, Кина данас развија стратешки нуклеарни капацитет који далеко превазилази могућности одвраћања које су стриктно неопходне Пекингу. Истовременим развијањем велики број силоса и мобилних ИЦБМ, проширењем флоте подморница са балистичким пројектилима, нових стелт бомбардера као и нових балистичких ракета које се могу избацити из ових бомбардера, и природно развијањем хиперсоничних способности од свих ових вектора, кинеске власти обезбеђују својој земљи способност за први и други удар једнаку, ако не по броју, по капацитету, оној коју имају Сједињене Државе и Русија, а да то не изазива ни најмању реакцију у Сједињеним Државама, и шире, на Западу.
Изјаве генерала Хајтена се преклапају са бројним темама којима се Мета-Дефенсе већ бави, посебно оним о технолошком темпу, али и пристрасностима које утичу на анализу кинеске или руске претње, или факторима који данас ометају индустријски одговор, научни и технолошки на потребе војски у Сједињеним Државама и Европи. Жалосно је, међутим, што генерални официри у одласку, попут генерала Хајтена који ће ускоро напустити функцију, или други који су већ пензионисани, најчешће подижу узбуну на ове различите тачке. Сада је потребна свест, у супротном, поред вероватног, па чак и неумољивог деградирања, заиста ће сама безбедност западњака бити та која ће бити угрожена овим погоршаним конзервативизмом.
