Пре само 5 година, америчка војна надмоћ је била таква да нико није замишљао да било који међународни актер може доћи и оспорити војну победу у Сједињеним Државама на конвенционалном нивоу. Од тада су се ствари много развиле. Пре 3 године почеле су да се појављују симулације које показују да Сједињене Државе и њихови савезници више нису у стању да интервенишу са потребним и довољним снагама на два главна фронта, на пример у Европи против Русије, и на Блиском истоку против Ирана. Пре две године, уласком у употребу одређених нових система наоружања, попут руске хиперсоничне ракете Кинжал или противбродске балистичке ракете ДФ26, сама хипотеза о победи на једном фронту постала је мање извесна.
Данас, најновије ратне игре које је водио Генералштаб показују да би одбрана Тајвана пред великом кинеском конвенционалном офанзивом била готово немогућа, као што би било тешко обуздати фронтални напад Русије у источној Европи, на Пољску или на Балтик земље, на пример. Изнад свега, хипотеза о истовременом двоструком фронту, у Европи против Русије, и у Азији и на Пацифику против Кине, мобилисала би америчку војску до те мере да оне не би биле способне да издрже напоре на дужи рок били би принуђени да поделе своје војне моћи испод прагова дајући наду у могућност победе у сваком од Позоришта. Стога разумемо зашто се кризе које се данас дешавају у Украјини против Русије, око Тајвана против Кине, и на Блиском истоку између Ирана и погодног савеза који су формирали Израел и сунитске монархије, показују да највише забрињавају Белу кућу и Пентагон .
Веома важни покрети руских снага примећене 3 недеље на Криму и дуж граница између Донбаса и Руске Федерације настављене су последњих дана, доласком нових јединица близу руско-украјинских граница. Према ОЕБС-у, такво распоређивање руских снага није примећено од интервенције на Криму и тензија око Донбаса 2014. године. балистичке ракете Искандер кратког домета, чак су примећене како иду ка украјинској граници, што је изазвало страх од непосредне руске интервенције у земљи. Преко председника Бајдена, Сједињене Државе су украјинском председнику Володимиру Зеленском дале гаранције да ће сачувати територијални интегритет земље, али за сада не распоређују америчке снаге, како не би пружиле Москви „Касус Бели“ који би оправдао интервенцију.
Истовремено, Пекинг је знатно повећао притисак поморских и ваздушних снага ПЛА на независном острву Тајван. Кинеске ваздушне мисије које окупљају ловце, осматрачке и противподморничке авионе, а понекад и бомбардере великог домета, изводећи путање заобилажења од севера или југа острва до границе тајванске зоне противваздушне одбране, сада се одвијају свакодневно, док су поморске вежбе, у близини острва или дуж његове пацифичке обале, укључујући све боље опремљене флотиле ПЛА, такође значајно повећале учесталост. Агресивност кинеске војске такође се повећао, што показује одговор пилота Ј16 на позиве тајванске противваздушне одбране када је прешао средњу линију која раздваја Тајвански мореуз, позивајући Тајванце да се навикну на присуство кинеских авиона јер су, према његовим речима, оба Тајвански мореуз и острво припадају Кини.
Током интервјуа за ЦНН, амерички државни секретар Антони Блинкен поновио је пуну подршку Сједињених Држава одбрани Тајвана, као и посвећеност Бајденове администрације спровођењу Закона о односима са Тајваном, како би Тајпеју обезбедила неопходна средства одбрана. Истовремено, Пентагон умножава симулације како би покушао да пронађе стратегију која би, у садашњем стању ствари, омогућила да се супротстави кинеској инвазионој снази упућеној на независно острво, без много успеха, то се мора признати. Али, као иу случају Украјине, нема говора, барем за сада, о распоређивању америчких снага на тлу Тајвана, што би само убрзало избијање овог сукоба у настајању.
Случај велике кризе која настаје на Блиском истоку битно је другачији, јер се чини да против Техерана маневришу савезници Сједињених Држава, односно Израел, Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија и Бахреин. Најновије акције до данас, саботажа иранског теретног брода који је користила Револуционарна гарда у Арапском мору за коју је полагао право Израел као одговор на нападе Техерана на бродове под израелском заставом, а посебно оно што се чини сајбер-саботажа иранских центрифуга у електрани Натанз, који је прикривено тврдио Јерусалим, који се без наношења икаквих жртава значајно смањио Иранске могућности обогаћивања уранијума. Чини се да ове акције једнострано спроводе савезници Сједињених Држава, док Џо Бајден и Европљани покушавају да врате Бечки споразум на прави пут, након што их је Доналд Трамп избацио из колосека 2017.
Чињеница је да сада можемо да се плашимо оружаног одговора Техерана против покретача ових напада, у овом случају Израела, који не би пропустио да изазове глобални пожар у овом тако стратешком и нестабилном региону. Техеран заиста има бројна средства да узврати, било коришћењем шиитских милиција у Ираку и Сирији, или Хезболаха у Либану, у хибридној стратегији, или коришћењем њене бројне балистичке ракете, крстареће ракете и дронове, да удари на Израел и његове савезнике и затвори мореуз, што би сигурно створило нову енергетску кризу, док је светска економија и даље тешко погођена ковид кризом. У овом броју САД и Џо Бајден покушавају да заговарају умереност, али у случају пожара Вашингтон не би имао другог избора осим да подржи своје традиционалне савезнике против Техерана.
Ако је блискоисточна криза засебна динамика, истовремено обнављање тензија у Украјини и око Тајвана може се појавити као координирана стратегија између Пекинга и Москве, како би се спречило да Вашингтон изврши сву своју војну тежину на једном попришту, посебно пошто је амерички оружане снаге су још увек широко распрострањене широм планете. Истина је да би европске војске могле, када би деловале заједно, да неутралишу претњу са којом се суочава Москва, што се тиче Украјине. Али осим Лондон који је најавио слање Еурофигхтера Typhoon У Румунији да се суоче са руским војним појачањем на украјинским границама и у Црном мору, друге велике европске војске, попут Немачке, Италије, Шпаније и попут Француске, остају изузетно пасивне, ограничавајући се на једини дипломатски пут за који знамо да није веома делотворан за Владимира Путина. Исто важи и за Пацифик, где ни Јужна Кореја, ни Филипини, ни Индија нису дали подршку Тајвану. Само је Јапан недавно предузео корак овлашћујући Сједињене Државе да користе своје базе за одбрану Тајвана ако је потребно.
Такође можемо довести у питање одговорност Сједињених Држава у овој ситуацији. Желећи да задржи контролу над одбрамбеним одлукама својих савезника, често сведених на ниво помоћних снага, Вашингтон је знатно изменио стратешко ангажовање ових истих савезника, који стога нису у стању да преузму одговорност за тако озбиљну тему као што је анексија једне земље од друге на својим границама, да одговоре значајним и потенцијално одвраћајућим јачањем положаја својих оружаних снага. Како је релативна сигурност да су заштићени америчким војним и средствима одвраћања проузроковала да се велики део интересовања западних политичара и јавног мњења изгуби у корист моћног и аутономног одбрамбеног капацитета.
Без обзира на то, тренутна ситуација би требало да подстакне европске лидере, али и њихове савезничке колеге у зони Пацифика, да брзо преиспитају своје догме у питањима одбране. Не можемо искључити да случајност криза у Донбасу и око Тајвана није случајна и да има за циљ да делимично неутралише могућности одговора Сједињених Држава, барем са војне тачке гледишта. Ера током које је мир гарантовала само америчка војна моћ је завршена, и чини се да је време да се вратимо ставовима упоредивим са онима који су примењивани током Хладног рата, када су европске чланице Атлантског савеза, иако много мање него данас, саме представљале више више од 65% својих конвенционалних војних средстава, у поређењу са једва више од 45% данас. Сада се чини јасним да више не можемо да искључимо ризик од великих сукоба, укључујући и Европу, на средњи, па чак и краткорочни рок, као што не можемо више да градимо безбедносну политику искључиво на заштити од Сједињених Држава, која се не може свуда одједном. Остаје да се види да ли ће европски лидери имати храбрости да предузму неопходне мере у потребном временском року, уз ризик да додатно шокирају јавно мњење без отпорности, за које је ношење маски, вакцинација и одлагање одмора повезано са кризом. Ковид већ изазива велике трауме...
Коментари су затворени.