Противваздушна и противракетна одбрана је несумњиво једна од области изврсности одбрамбене индустрије и руских снага. Мора се рећи да су од Хладног рата, ваздушно оружје и удари крстарећим ракетама дугог домета били, са своје стране, подручја склоности западној војној моћи. У ствари, руске снаге данас користе најмање десет мобилних противваздушних система користећи ракете, у распону од С400 до Панцир С2, укључујући системе С300 и Бук.
На Западу је уобичајено да се систем дизајнира тако да буде свестран и да обезбеди велики одбрамбени периметар. Ово је случај америчког Патриота, али и француско-италијанског САМП/Т Мамба, који пружа одбрану на удаљености од неколико километара до више од 150 километара. Ово такође објашњава зашто су руски системи тако слабо схваћени, посебно од стране медија, па чак и од стране одређених аналитичара и војног особља. Заиста, дизајн руске ваздушне и противракетне одбране заснива се пре свега на комплементарности система између њих, било у погледу домета, висине, природе циљева и мобилности. Поред тога, руска противваздушна одбрана је организована у два различита блока, који свакако комуницирају, али имају веома различите мисије.
Остатак овог чланка резервисан је за претплатнике
Лес Класичне претплате обезбеди приступ
сви чланци без реклама, од 1,99 €.
Пријава за билтен
Региструјте се за Мета-одбрамбени билтен да прими
најновији модни чланци дневно или недељно