Француски председник Емануел Макрон је 7. фебруара 2020. године, током обраћања полазницима Ратне школе, желео да отвори прилику за преговоре на европском нивоу, предложивши да се започну разговори са европским партнерима који то желе, да проширити француску доктрину одвраћања на ове партнере. Чинило се очигледним да је ово отварање првенствено било усмерено на Берлин, привилегованог партнера Француске у одбрамбеним пројектима од доласка Емануела Макрона на Јелисеј. Али јасно је да немачке власти имају сасвим друге амбиције...
Заиста, гласом немачког председника Франк-Валтера Штајнмајера, Берлин је француском председнику одговорио на сасвим другачији начин од очекиваног. Поводом годишње конференције о безбедности у Минхену, овај последњи је заправо подсетио да било која европска иницијатива ни на који начин не би требало да мења трансатлантску везу у смислу одвраћања, чак и ако је било прикладно искористити француску понуду за продубљивање разговора о европском јачању. Другим речима, немачке власти не постављају питање да прођу без америчке заштите, чак и ако је то праћено ексцесима овлашћења на које је Вашингтон навикао од доласка Доналда Трампа у Белу кућу. Према његовим речима, ниједна земља, па ни Европска унија, неће моћи да обезбеди безбедност Немачке на дуже време. Исти говор, врло експлицитно, одржала је и министарка немачких оружаних снага Анегрет Крамп-Каренбауер, која је прецизирала да Француска не предлаже да се одвраћање стави под европску команду.
Истовремено, Берлин је поново дао веома неповољна саопштења Паризу, указујући на спремност да учествује у европској поморској иницијативи у Персијском заливу, ако заиста мера постане европска. Међутим, за сада је реч о француској иницијативи која окупља неколико других земаља, укључујући Данску и Холандију, у циљу обезбеђивања комерцијалног саобраћаја у овој веома напетој области. Немачке власти су такође наговестиле да се залажу за слање средстава за надзор, а не ратних бродова, како не би деловали ратоборно. Ове изјаве долазе сутрадан условно одобрење Бундестага за наставак прве фазе програма СЦАФ, а што је било праћено снажним мерама предострожности које су се могле схватити као резерва која клизи ка стварном неповерењу Париза.
За недељу дана, у најмању руку, постоје три неповољне најаве француског немачког партнера, са импликацијама које позивају на већи опрез од стране Париза. Заиста, чини се, због логике која лежи у основи ових декларација, да Берлин пре свега има за циљ да стекне глобалну превласт над Европом у питањима одбране. А за ово ће немачке власти морати да ослабе имиџ Француске на европској сцени, као и њену технолошку и војну моћ. Јер ако су Немци спремни да прихвате амерички надзор, то очигледно не важи за француски надзор, чак и ако је ограничен на питања одвраћања.
Сада је питање како ће Париз одговорити на ове најаве. За председника Макрона, француско-немачко партнерство је било у средишту пројекта одбране током председничке кампање. Али јасно је да се председничка визија сада разликује од немачких амбиција, које су много хегемоничније. Знајући да је Берлин свестан да француско јавно мњење никада неће прихватити трансфер одвраћања под европску команду, можемо довести у питање немачке мотиве да ово постане област преговора.
Можда је, могло би се помислити, у питању стварање међународног наратива довољног да оправда раскид са споразумом о неширењу, или отворена врата за Вашингтон да даље прошири сарадњу у питањима одвраћања. Не заборавимо, с тим у вези, да многи у немачкој политичкој класи сматрају да би Париз такође требало да се одрекне свог места као стални члан Савета безбедности Уједињених нација, без обзира на неуставност овог захтева.
Остаје чињеница да су актуелни француско-немачки програми, као што су СЦАФ и МГЦС, засновани на преплитању индустријских и технолошких одбрамбених база две земље. Међутим, ако немачка индустрија још нема довољно капацитета да тражи аутономију, то није случај са Француском, која има све вештине и знање да спроведе све своје програме одбране. Дакле, за Немачку је могуће реализовати ове пројекте, у потпуности или делимично, без губитка индустријских вештина, па чак и стицања нових, што није случај за Француску, која ће нужно морати да изгуби вештине, због недостатка национални уговори.
Стога можемо довести у питање њихову препоручљивост, у садашњем политичком контексту, или барем упутност њиховог спровођења без развијања, упоредо са тим, комплементарних програма који за циљ имају гарантовање војне и индустријске ефикасности земље, у аутономији. програме. Не би било у питању патња, са Немачком, оно што је Француска успела да избегне од САД после Другог светског рата...
[…] Заиста, штит какав је предвидео Берлин, који ће се ослањати на координисану вишеслојну одбрану засновану на противваздушном систему средњег домета ИРИС-Т СЛМ који је развио немачки Диехл, противваздушни систем - амерички ваздушни и противракетни систем дугог домета, ефикасан посебно против балистичких ракета кратког и средњег домета, и егзо-атмосферски противракетни систем као што је израелски Арров 3 или амерички Аегис Асхоре за суочавање са балистичким претњама на великом и веома великом домету, је компонента која има главну улогу у смислу одвраћања, а да није састављена или супротстављена употребом нуклеарног оружја. Као такво, постављање НАТО-овог противракетног штита на источној фасади алијансе, са распоређивањем система Аегис Асхоре у Румунији и другог у Пољској, изазвало је бес Руса у то време. , и одиграло је значајну улогу улога у учвршћивању положаја на обе стране у области одвраћања. Другим речима, преузимањем контроле над овом стратешком компонентом Одбране Старог континента, Берлин је успео тамо где је Француска доживела неуспех, углавном због Немачке, предложивши да се француско одвраћање прошири на неке од својих европских суседа 2020. […]