Док је, према Њујорк тајмсу, председник Трамп наредио, а затим отказао, синоћ, ударе на иранске радарске инсталације и ракетне батерије земља-ваздух, интересантно је довести у питање способности Исламске Републике у погледу копненог ваздуха. одбрана.
Откако је ајатолах режим дошао на власт, Исламска Република Иран је била изолована од глобалног тржишта оружја, како од Запада тако и од Совјета, који су сви подржавали Ирак у рату против Ирака.Иран између 1980. и 1988. године.
Након распада Совјетског Савеза, земља, која је подржавала неколико терористичких покрета и палестински Хамас, и даље је била под ембаргом, и стога је морала да пронађе аутономна одбрамбена решења.
Скоро две деценије, ова решења су се сводила на реконструкцију опреме преостале из режима Ша, из иранско-ирачког рата, као и неке ирачке опреме која је била под заштитом Техерана током Другог Заливског рата. Истовремено, режим је започео преговоре са Кином, Северном Корејом и Русијом, у циљу модернизације својих снага, посебно противваздушних снага.
Заиста, док су тензије са Саудијском Арабијом и Израелом расле, потреба за бројном и ефикасном противваздушном одбраном постала је очигледна иранском режиму, који се обавезао да развије неколико програма, како би могао да понуди низ система против могућег напад ваздушних снага ових земаља, подржан или не од стране Сједињених Држава. Ово данас резултира веома великим бројем система у служби, веома хетерогеног порекла и перформанси, али који, када су једном интегрисани, могу представљати висок степен отпорности у случају ваздушног напада, чак и ако га изводе СЈЕДИЊЕНЕ ДРЖАВЕ.
Заиста, Иран данас има више од 2200 ракетних батерија земља-ваздух, 15 различитих типова, распоређених по целој својој територији, ојачаних са скоро 5000 противавионских топова различитих калибара. Прво идентификујемо, у овим системима, оне набављене од страних држава:
- 4 батерије од С300П и 4 од С300ПМУ2 које је испоручила Русија између 2011. и данас, а који су данас вероватно најефикаснији системи у дугом домету
- 29 батерија кратког домета ТОР-М1, испоручена из Русије између 2013. и 2015.
- 400 лансера С200 модернизованих локалном ракетом Гхарех
- 50 модернизованих лансера средњег домета СА6
- 30 британских система рапира кратког домета
- 200 модернизованих лансера Хавк наслеђених од Сха армија
Овоме се додају системи набављени или заједнички развијени са Кином и Северном Корејом
- 400 Саиаад лансера копија кинеског ХК2, а сама копија совјетског СА2
- 200 Иа-Захра-3 система, копија кинеског ХК-7, и сама неовлашћена копија француског цротале система
- 300 лансера Мерсад, побољшана верзија МИМ-23 Хавк
Коначно, Исламска Република Иран је развила неколико аутономних програма противваздушне одбране, углавном заснованих на обрнутом инжењерингу система који су већ у употреби.
- 400 система средњег домета типа Раад 1 и 2 и Кхордад-3, који представљају многе сличности са ракетама СМ1МР. Дрон РК4 Глобал Хавк оборен 19. јун би био по систему Кхордад-3
- 200 Херз-9 системи, који изгледа инспирисани Рапиер технологијама
- 200 Саиад 2/3 система, такође близу СМ1МР, за домет од 120 до 150 км.
- Најмање десетак Бавар 373 батерије дугог домета, ирански одговор на руско одбијање да испоручи нове С300 после 2015. године.
Са тачке гледишта детекције, Иран има густу мрежу радара различитих типова и различитих функционалности, укључујући радаре ниске фреквенције (БСР-1 у ВХФ), пасивне радаре (Алим) и радар ОТХ (Овер тхе Хоризон) Сепхер, као и много различитих технологија и фреквенција.
Као што видимо, технологије које користи иранска противваздушна одбрана су релативно класичне и застареле, те су стога у домету западних система за ометање и против-детекцију. Али није толико њихова технологија колико њихов број оно што би могло представљати проблем. Уређај попут ЕА-18Г Гровлер америчке морнарице може истовремено ометати само одређени број радара, а мноштво иранских система могло би, стога, да представља претњу засићења ових могућности ометања. Ф35 је очигледно дизајниран за ову врсту окружења, али опет, мноштво система, који делују у више слојева, може представљати доказану претњу за уређаје. Међутим, губитак Ф35 изнад иранског тла могао би да има озбиљне последице, као што су технолошка набавка од стране других земаља, као и ауру нерањивости којом Локид, Пентагон и НАТО облажу уређај.
Коначно, не смемо заборавити ефекте комплементарних противваздушних система, као што су артиљеријске батерије и ирански борбени авиони. Земља има велики број противавионских топова различитих калибара, од класичних руских 23 мм за блиску одбрану, до 100 мм Саир топова, који достижу домет већи од 20 км и висину од 16 000 м. Што се тиче ваздухопловства, још увек има двадесетак Ф14 Томкетова и Мигова 29, педесетак Ф4 Фантома и исто толико лаких ловаца Ф5, Ф7 и Мираж Ф1, авиона који би могли да представљају претњу за летелице које се боре изнад иранског тла, посебно на кратком домет.
Иран стога није „лаки противник“ и има значајан капацитет за отпорност пред ваздушним нападом. Осим тога политичке и геополитичке последице интервенције ваздушни напади на земљу, већ поменути, овај параметар мора бити пажљиво процењен, пре него што се упусти у оперативни авантуризам, чак и ограничен.