Између фантазије и конзервативизма, има ли места за европску војску?

Овог последњег дана предизборне кампање за Европљане, идеја о стварању европске војске враћа се у први план, саобјављивање колумне супотписало више од шездесет посланика и сенатора председничке већине, залажући се за европску војску која би гарантовала мир на Старом континенту. Трибуне је одмах осудила и критиковала опозиционе актере, оценивши да је то бесмислено и, на известан начин, обмањујуће.

Упадљиво је приметити, по овом питању, да се велика већина изречених ставова заснива искључиво на изражавању личних уверења и да ни у једном тренутку није спроведена објективна рефлексија да би се знало да ли је такав пројекат изводљив или не. , и ако јесте, у ком облику. Присталице идеје истичу вероватне макро-политичке користи у веома дугом року, игноришући реалност европских разлика по том питању. Противници, са своје стране, наводе ове разлике и потешкоће на које би такав пројекат могао наићи, и задовољавају се да их процењују као превише важне да би их могли превазићи. Тема је била утолико лошије третирана, политички и медијски, што се Емануел Макрон, као и Ангела Меркел, изјаснио за овај пројекат, а да није могао да оцрта његове широке обрисе, дајући слободу свим могућим тумачењима, и стога свим опозицијама.

Међутим, потреба за брзим и масовним јачањем европских одбрамбених капацитета данас тешко да се доводи у питање, с обзиром на пораст моћи руске војне силе, земље која је 4 пута мање насељена и 10 пута мање богата од Европске уније, а ипак способан данас да збрише све конвенционалне европске снаге, које су веома рањиве без помоћи Сједињених Држава; Кина која развија војну силу која ће бити једнака или чак надмашити америчку моћ за мање од 3 деценије; Турска, чије чланство у НАТО-у изгледа све више компромитовано, а чији је председник сваким даном све ближи В. Путину и Си Ђинпингу; или сунитска алијанса, коју чине све сунитске монархије Персијског залива и галаксија земаља са већинским сунитским становништвом, као што је Египат, који континуирано јача своју војну снагу као и своју одбрамбену индустрију, и преузима све више и више сваки дан 'независност ; да наведемо само најдиректније претње. Овоме се додаје и нестално понашање Сједињених Држава, које захтевају непогрешиву оданост од Европљана, што показују недавне тензије око европских фондова намењених одбрамбеној индустрији, а које ће, изнад свега, сваке године морати да концентришу своје снаге на Пацифику. да контролише кинеску војну моћ, смањујући, де фацто, војни потенцијал који се може распоредити у Европи.

Dans ces conditions, et sachant qu’aucun pays européen n’a aujourd’hui capacité à s’opposer seul à ces menaces, ni à s’imposer en Europe comme élément fédérateur d’un effort de Défense cohérent à l’échelle de l’Union, la logique d’une « Armée européenne » fait sens, et ne peu se satisfaire d’un simple rejet, sans proposer de solution alternative effective et efficace.

En revanche, on le comprend, le risque à traiter n’est pas polymorphe, et se résume à être en mesure de protéger le continent comme chacun des membres de l’Union Européenne, face à un adversaire capable de mener le conflit sur son propre sol. Le besoin est donc purement défensif, et, par nature, doit être proportionné pour être parfaitement dissuasif, quelque soit l’ennemi. Dès lors, il n’est pas nécessaire de chercher à concevoir une fédéralisation des armées européennes, un projet contesté par la majorité des gouvernants européens, et qui constitue le principal angle d’attaque des opposants au projet d’armée européenne.

Il est possible, en revanche, de concevoir une force militaire nouvelle formée de réservistes, dans une logique de contrôle matricielle entre États et Europe, et dont la fonction serait limitée à la défense du continent et des membres de l’Union, à l’image de la Garde Nationale américaine, dont l’encadrement et l’utilisation sont partagés entre les États et l’État fédéral. Dans cette approche, chaque état européen conserverait ses forces nationales, avec une totale autonomie d’utilisation, et pourrait faire appel à sa propre composante de la garde nationale si besoin. La gouvernance de l’Union Européenne, qu’il conviendra d’adapter, pourra également mobiliser cette « Garde Européenne« , pour répondre aux menaces existentielles, sans que cela ne soit perçu par nos voisins comme une menace, l’outil étant structurellement contraint de limiter son intervention au seul territoire européen. En outre, un tel modèle permettrait d’équilibrer les efforts de défense entre les pays européens, de façon plus subtile et adaptée aux réalités économiques, sociales et démographiques de chaque pays, bien plus efficacement qu’un simple objectif de dépense relatif au PIB, qui a perdu beaucoup de sens alors que le monde se réarmait.

On le voit, l’Europe de la Défense, et le principe d’Armée Européenne, nécessitent une approche méthodique et objective, pour répondre aux enjeux de la sécurité européenne dans les décennies à venir. Il n’est pas question, dans un simple article, de proposer un modèle complet de construction d’une telle armée. En revanche, comme nous venons de le voir, il est possible d’imaginer des modèles répondant potentiellement aux enjeux et en adéquation avec la réalité européenne aujourd’hui, pour peu que l’on accepte de sortir des postures politiques et dogmatiques, et que l’on accepte de regarder les enjeux, les risques, ainsi que les moyens, avec la volonté de garantir la sécurité de l’Union, et donc, des Français.

- Публицити -

За даље

ДРУШТВЕНЕ МРЕЖЕ

Последњи чланци