2019. година ће вероватно бити кључна година за Турску у погледу одбране. У октобру би требало да добије своје прве системе С-400 набављене од Москве. У новембру је, како се управо присетио министар одбране Хулуси Акар, чула добија свој први Ф-35А, у складу са уговором потписаним са Локидом и америчким властима.
Међутим, америчке власти изгледају чврсте да ће то бити једно или друго, али не и једно и друго. Али претње одбрамбеним ембаргом Турској, као и економске санкције у примени ЦААТСА закона, изгледа да све мање утичу на председника Ердогана. Штавише, што је ситуација више напредовала, то би се корак уназад од турског председника, као и од америчког председника, више чинио дипломатским презиром, са значајним последицама по јавно мњење.
Pour l’heure, les autorités turques jouent la corde de la « bonne foi », en rappelant que le pays rempli tous ses engagements, envers l’OTAN comme envers le programme F-35, et fait porter la responsabilité de l’acquisition des S-400 sur le retrait par l’OTAN des batteries de Patriot déployées au début de la crise Syrienne. Cette narrative semble correspondre à l’hypothèse d’une volonté par les autorités turques de se diriger vers une sortie de l’OTAN, sans pour autant en porter publiquement la responsabilité.
Or, une rupture de ban de la Turquie ne peut être considérée économiquement que par un rapprochement rapide et important avec la Russie ou la Chine, voir les deux, de sorte à représenter le 3eme pivot d’une alliance qui ne dit pas son nom, ce qui engendrerait des bouleversements géopolitiques massifs en Méditerranée comme dans le Caucase et au Moyen-Orient.