Иако су руске војне власти наговестиле да је у овом тренутку пројекат носача авиона који предвиђа руска морнарица и даље концепт „Шторм“ од 60.000 тона, пројекат носача авиона од 40.000 тона који је представио дизајнерски биро Криловнаставља да привлачи велику пажњу.
И то са добрим разлогом! Предложени концепт би омогућио распоређивање 24 борбена авиона (12 Су-33 и 12 Миг29КУБ), авиона за рано ваздушно упозорење и конвенционалних борбено-спасилачких хеликоптера против борбених авиона по броду, односно ваздушне снаге у великој мери довољне за потребе Ратне морнарице Русије . Ово је утолико истинитије што његов Генералштаб процењује да су му потребна 4 носача авиона, 2 за Северноморске флоте и 2 за Пацифичку флоту, и да би трошкови упаљача носача авиона свакако помогли да се постигне такав циљ, што је потпуно немогуће са зградом од 60.000 тона.
Али руска флота није једина која би могла имати користи од смањења својих тонажних амбиција за своје носаче авиона.
За француску морнарицу, следећа генерација ових бродова, чије је поринуће одложено до 2025. године, према речима министра оружаних снага, такође мора да буде тешка од 60.000 тона и да може да носи око четрдесет борбених авиона, наспрам 24 за ПАН Шарл де Гол данас. Али да ли је то најрелевантнији формат?
Заиста, током последњих 20 година видели смо ограничења која намеће власништво над једном зградом овог типа, чак и ако је ефикасна као француски ПАН, који је показао доступност много већу од очекиване. Навал Гроуп процењује данас да ће следећи француски носач авиона коштати између 4 и 5 милијарди евра за његово пројектовање и изградњу. Да би могла да распореди 40 борбених авиона, флота ловаца поморске авијације мораће да се повећа за 15 авиона ако постоји само једно пловило, а за 30 ако су два. У ствари, једна зграда ће коштати 6 милијарди евра, а 2 зграде 11 милијарди евра, узимајући у обзир потребну додатну опрему.
Заменом модела ПА од 45.000 тона као што је Шарл де Гол, не би било потребно повећати број ловаца (данас 45) за један брод. За две зграде повећање возног парка било би само 10 уређаја. Цена такве зграде, пројектовања и изградње би тада била смањена са 4,5 милијарди евра на 3,5 милијарди евра за једну јединицу и са 8 милијарди евра на 6 милијарди евра за 2 зграде. Коверта за 2 зграде, укључујући и поморску авијацију, би стога износила 7 милијарди евра, само милијарду евра више од једног носача авиона од 1 тона.
Поред тога, катапулт од 45.000 тона и носач авиона за хапшење могли би да заинтересују неколико земаља које тренутно желе да га набаве, као што су Бразил, Индија, Јапан или Јужна Кореја. Не би било искључено, у таквом случају, да се пронађе партнерство са једном или две од ових земаља како би заједно развијали класу, чиме би се смањили трошкови дизајна, док би се у том процесу додавала вредност класе. Француски БИТД као што су борбени системи, системи за електрично ратовање, противваздушна и противракетна заштита и, наравно, саме летелице.
Са оперативне тачке гледишта, неспорно је да је војни потенцијал носача авиона који користи 40 борбених авиона већи од војног потенцијала брода са само 24. Али морамо имати у виду да већина ратног ваздухопловства у свету има само 24 или 36 оперативних савремених ловаца, и то флота од 24 Rafale представља већ веома значајан ударни капацитет. С друге стране, разлика у капацитету између 1 једног носача авиона и 2 мања носача авиона иде у прилог другом. Да и не говоримо о опцији од 3 носача авиона, чија би цена била идентична цени два 'велика' брода, а која би нам омогућила да имамо носач авиона на мору или у сталној 24-часовној приправности, и 2 брода три четвртине времена.
У ствари, за земље попут Француске, али и Русије, повратак на мањи формат носача авиона, од „само“ 40/45.000 тона, далеко би био од тога да буде лоша опција, како финансијски тако и са тачке гледишта.
Остаје страх од политичара и њихова склоност да увек одлажу или смање своје обавезе у области одбране. У Француској је ово вероватно једини аргумент у корист теже зграде, по чувеној формули „један који имаш је бољи од два која имаш“…
